четвртак, 06. децембар 2012.

ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ

              Ово је мала збирка песама за децу коју ћемо допуњавати и богатити. Песме су поређане хронолошки према презимену песника.
            Текстови песама  преузети су из антологија поезије за децу "У сну деца расту", коју је приредила Ана Ранчић, "Антологија српске поезије за децу"- Тиодор Росић, " Небо боје меда" Слободан Станишић,  "Дугме без капута" Дејан Алексић, "Антологија српске поезије за децу" коју је приредио Миомир З. Милинковић. 
              Предлажемо вам да прочитате Антологије  (поезија за децу, српске народне бајке...)  на сајту Народне библиотеке Србије, односно у дигиталној библиотеци.



(Овде можете наћи избор књига за децу узраста од једне до десет и више година)
digital.nb.rs/decije/index.html



Мирослав Антић
 Досадна песма


Толико ми је досадно
да не знам шта ћу.
Кад излазим из школе
накривим капу на лево око
и побијем се са тројицом
бар да ме виде девојчице.

Девојчице су смешна створења,
дугоноге,
округле,
пегаве или кратковиде,
много лажу и оговарају
и пишу љубавна писма
која ми ставе под клупу.

Мени је све то досадно.
Ипак, прочитам писма,
најлепше речи препишем
-   ако ми некад затреба,
а од оног што остане
направим папирне лађе,
направим птице,
сланике,
жабе,
и бајаги се играм
а тако ми је досадно.

Досадно ми је да порастем,
да носим тесне ципеле
и да се оженим.

Они који порасту прво се данима мрзе
онда се данима свађају.

Једино ми је жао мог тате.
Да је остао дечак као ја,
баш бисмо дивно могли да се дружимо
и да заједно будемо заљубљени
 у наставницу историје.

Све остало ми је досадно.
Толико ми је досадно
да не знам шта ћу,
него накривим капу на лево око
и побијем се са још тројицом
чак и кад нема девојчица.




Мирослав Антић 
Плави чуперак

Чуперак косе обично носе
неко на оку,
неко до носа,
ал има један плави
замисли где?
У мојој глави.

Како у глави да буде коса?

Лепо.
У глави.

То није чуперак плави
већ једне Сање из шестог а

Па шта?

Видећеш шта кад једног дана
чуперак нечије косе туђе
мало у твоју главу уђе,
па се умудриш,
удрвениш,
па мало-мало па...поцрвениш,
па грицкаш нокте
и кријеш лице,
па шаљеш тајне цедуљице,
па нешто куњаш,
па се мучиш,
па учиш-а све којешта учиш.

Измешаш роткве и ромбоиде.
Измешаш ноте и пирамиде.
Измешаш лептире и градове.
И спортове и ручне радове.
И тропско биље. И старе Грке.
И лепо не знаш шта ћеш од муке.

Сад видиш шта је чуперак плави
Кад ти се данима мота по глави,
Па од дечака-правог јунака
Направи туњавка и неспретњака.





Мирослав Антић
Крила

Кад бих ја имао крила,
oдлетео бих чак до Нила
и мало гњавио крокодила.
На глави бих му,
на пример,
јахао
и испред носа папиром махао,
за уши га вукао...стезао...
за реп му плаву машну привезао
и чуда радио свакојака
што не сме нико од дечака.
Кад бих ја имао крила,
то би смејурија била:
одлетео бих до првог ћошка
и уплашио једног Бошка,
одлетео бих до првог моста...
И доста!
Е није доста!
Одлетео бих до првог спрата
И био већи него тата!
Тек сад је доста!




Дејан Алексић

Сумњиви извештај 
о једној незгоди


Догодило се једном раку,
Што се свакога јутра смешта
На исто место у плићаку,
Да су му скроз зарђала клешта!

Ви ћете рећи:"Ма, којешта!
Како да раку зарђају клешта?!" 

Ех, како, како... Ни ја да схватим.
Ал` рак у врло тешкој пози је,
Јер није баш рачунао са тим
Да може доћи до корозије.

Ви ћете рећи:"То је лажтврђа!
Само на гвожђе хвата се рђа!"

Тачно је, тачно... Прича не штима...
Ал` клешта су од гвођжа-сви знају.
Стога, и овим ваљда клештима
Ваља да мало зарђају.

Ви ћете рећи:"То је безвезе.
Твоја се прича без циља везе."

А ја ћу на то  само да додам:
Тачно је све што кажете, али
Можда у томе цела је згода-
Што смо се лепо испричали.




Дејан Алексић
Посвађане ципеле









Две ципеле усред ноћи отпочеле спор:
Којој лепше стоји пертла кад се веже чвор.

Десна рече: "Ја сам главна, па је јасна ствар;
уосталом, ти на ђону имаш крупан квар!"

А лева ће: "Ти си јуче згазила у муљ!
А памтим и кад си нози направила жуљ."

На то десна одговори: "Аљкавушо, ћут!
Неспретна  си, па камење шутираш уз пут!"

"Спотакушо!", крикну лева, обузе је бес,
"Немаш знања ни талента за обичан плес!"

Десна се већ силно срди, па ће рећи тад:
"Ти си једном насред леда изазвала пад!"

Увређена јако, лева плану у тај час,
И погрде свакојаке викну на сав глас:

Кад ме већ за језик вучеш, рећи ћу ти баш-
Ретко пазиш куда стајеш када корачаш,
 Па се чистиш на травњаку, налазећи спас,
Не верујеш самој себи и крив ти је пас!" 

Ређаше се ружне речи и увреда сплет,
К`о да никад нису скупа крочиле у свет.

Већ се беше дошуњао први сунчев сјај,
А свађи се овој није назирао крај.

Смирио се, напослетку, посвађани пар
Кад се сањив на вратима створи обућар. 
 


Дејан Алексић
Знатижеља

Као мали, питањима
Стварао сам муке свима;
Знатижеља никад сита-
Све је могло да се пита.

Како птице јато сложе?
Да ли вода зна да дише?
И да ли из цвета може
Мирис да се измирише?

Где дрвету стоји стомак?
Како је откривен точак?
И зашто се квочкин момак 
Зове певац, а не квочак?

Шта је авет, а шта неман?
Ко ли се не боји ноћу?
Заиста сам био спреман
Да упитам шта год хоћу.

Питања су била многа,
А ја знадох своја права.
Колико траје кад стонога
Почне да се запертлава?

Ко то небом распе, моћан,
Светле тачке што га красе,
И да ли је реч скупоћа
Име тете иза касе?

Зашто море таласа се?
Шта је то од снега беље?
Ко би знао да се спасе
Од толике знатижеље?

Па и данас, рећи могу,
О истој се муци старам,
јер промених тек улогу:
Не питам, већ одговарам.


Image result for slike cipela
izvor: opušteno.rs












Мира Алечковић

Најлепша реч

izvor: pticica.com











Од тол’ко лепих, најлепших речи,

Да се исприча сто једна бајка,

Ниједна није толико лепа,

Толико нежна као реч мајка.



Њене ме руке најлепше грле

И брижне нада мном увек стрепе;

Зовнем ли само, мени хрле

Мамине руке меке и лепе...



Мамине руке косу ми сплићу,

Њена ме љубав на пут спрема,

Када порастем, као мама бићу,

Нико као она лепе руке нема.



Мамине очи увек ме прате-

Те очи добре нада мном бдију

Кад оду, једва чекам да се врате,

Оне за мене увек осмех крију.


Као у бајци која се воли
Смех се детињства меко засребри...
Кад мене боли и њу заболи-
И зато хвала, мајко, теби!

Зато од тол’ко најлепших речи,
Да се исприча сто једна бајка,
Једна је од свих за мене лепша,
Једна је од њих само реч мајка.





Милутин Бојић: ПЛАВА ГРОБНИЦА 

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!


Мирјана Булатовић
Ћирилица

Када је моја баба била
у Улици Кнеза Михаила,

Посматрала је с неверицом,
идући најлепшом улицом,

стране натписе и рекламе
и сетила се српске драме...

"А знаш ли како је у Пешти?"
тамо мађарска музика трешти

и домаћа претежу слова,
само жалосна Србија ова

у својој кући скрива лице
и гаси пламен ћирилице!


 

Мирјана Булатовић
Шта сам рекао баки
док се шминкала


-Паметно радиш, али џаба..
испод пудера вири баба.

-Покривам боре,
сурови створе!

-Што их покриваш? Нека се виде.
Време не стоји, него иде.

-Како деда не крије лице?
Не зна да има трепавице!

-Пусти... да га видиш у зору?
Лепша је старост у колору!

Твоја бака воли да сине 
због човекове околине!

Иако више нисам млада,
доприносим лепоти града.

Метнућу мало златне боје,
па ћеш видети, сунце моје!

-Добро је. Светлиш. Ниси бледа.
Сада си слатка као деда.

izvor: yumama.com










Григор Витез
Како живи Антунтун

У десетом селу
Живи Антунтун.
У њега је малко
Необичан ум.

Он посао сваки
На свој начин ради:
Јаја за лежање
Он у врту сади.

Кад се јако смрачи,
Он мрак граби лонцем,
Разлупано јаје
Он зашива концем.

Да л’ је јело слано,
Он то ухом слуша.
А рибу да пјева
Научити куша.

На ливаду тјера
Бицикл да пасе.
Да му мише лови,
Он затвори прасе.

Гуске сијеном храни,
Снијегом соли овце.
А насади квочку
Да му леже новце.

Кад кроз жито иде,
Он сједа у чун.
Сасвим на свој начин
Живи Антунтун.






Милован Данојлић
Два сапуна


У Прњавору
Прошлог јуна
Купала се
Два сапуна.

Скинули су кошуљице од лискуна
И с полице упали у пуни лавор.
Могао је видети цео Прњавор
Како су се купала два сапуна.
Баш тада су главе почели да лупају:
Где им паде напамет да се купају?

Два миришљава сапуна бућнула у воду,
Цео летњи дан се брчкала и прала,
А Прњаворци никако да оду:
Стоје и чекају крај церемонијала.

Као бебе су се тицали и клицали
Два сапуна голишава, две јогунице,
Један другог по леђима голицали,
А очи затворили због сапунице.

Лавор пун је мехурова, сапуни се не виде.
Још се чује како цикћу, како се церекају,
Прошло подне, дан прошао, вече иде,
А Прњаворци чекају ли, чекају...

...У зло доба разгрнули сапуницу постиђено
Скупили се са свих страна и авлија беше пуна,
И видели чудо једно невиђено:
У лавору није било ни једног сапуна.

Покуњени стајали су сатима пред вратима
И пиљили у пену безгласно, безгласно...
Сви су били вични многим занатима,
Али то им  је и до данас остало нејасно.






Љубиша Ђидић
Два маслачка
 Image result for slike maslačka

У пукотини од асфалта
Два маслачка се срела.
Један староседелац из града,
Други је са села.

Ту стрепе од тешких ципела,
Од бицикала и ауто гума.
Заволели су по коју градску пчелу
И залутале ветрове из шума.

Заволела су два маслачка на асфалту,
Пераче улица из ноћне смене,
Међу њима мог пажљивог тату,
А ујутру препознају и мене.

Ноћу се грле корењем под земљом
И сањају ливаде далеке.
Два жута сунца ујутру се смеше
Кад прођу сличне очи.
Још неке. Још неке.



Tatjana Đulinac
 Susret dva puža

Kraj jesenjih sitnih ruža
jos trava zelena,
u njoj srela se dva puža
ne tako malena.

Dok razgovor tako vode
da drugi ne čuju...
Primetili, eto zgode
da se razlikuju.

Svako kome razlika je
nejasna sad čuće
jedan svoju kuću nosi
drugi je bez kuće.

Puž sa kućom u čudu je
jer dosad ne vide,
svog rodjaka, druga, brata
što bez kuće ide.

Iznenadjen upita ga,
- Zar jadan ne patiš
svojoj kući kad pomisliš
kako da se vratiš?

Šetajuci kroz travicu
mnogo kišnih leta,
njemu život beskućnika
nimalo ne smeta.

Prednosti je mnogo ako
svoju kuću nemaš,
primer jedan... obaveza
da po kući spremaš.

Zadovoljan što ne mora
kući da se vraća,
slavi svoje postojanje
u rodu golaća.









Миломир Краговић
Жирафе отишле у биоскоп

Жирафе отишле у шоп
потом у биоскоп
накуповале грицкалице 
и сл. ситнице
У биоскопу доживеле страву
САГНИ ГЛАВУ
довикивали из сале
филм нису ни гледале
Изашле пре краја
БОЖЕ КАКВА РАЈА
Столице на спратове
њима чувају вратове
архитекто спретни лафе
прави биоскопе за жирафе!
 
                      


Анђелко Ердељанин 
Купусаро моја драга

У множини дивног штива,
Где се космос нови ствара,
Највише је стварно жива
Једна стара купусара.


Волим књигу кад је стара,
Кад јој фали која страна,
Кад је права купусара,
Умашћена, изгужвана.


Нису књиге за витрину,
Где ситнице леже свете,
Књиге дајте на чистину,
Нису књиге за тапете.


Није време још да згасне
Снажна светлост старог блага
Са странице твоје масне,
Купусаро, моја драга.

  


Лаза Лазић  
Рен

-   Извините, молим,
Станите за трен,
Да ли сте, случајно
Ви господин рен

- О не, не, никако.
Немам времена,
Жжжурим...Уосталом,
Ја са жена рена.

- Ви сте, значи, реница,
Нашег рена женица?
- А ко сте ви, молим?
Пардон, ја сам ренде,
Звано још и треница...
Сузе, сузе, сузе,
Обришите сузе,
Ви млаки, ви јаки, ви
Здрави к’о дрен,
Јер овде се струже
Љути корен
Рен.

Опростите знате,
Због нежнога носа
Нећемо се ваљда
Сви одрећи соса.

О не, не никако,
Ни једнога трена,
Кобасица кувана
Не може без рена.

Краљица Викторија
И Џорџ, кувар њен,
- Учи нас историја-
Волели су рен.

Хенри Осми, зна се
Славни суверен,
Јео је к’о дете
Хреновке и рен.

Али,
Шта ме се то тиче,
Прошлост – то је сен,
Сузе, сузе, сузе,
Обришите сузе,
Ви млаки, ви јаки,
Ви здрави к’о дрен,
Јер овде се струже
Љути корен
Рен.




Драган Лукић
Балада о руменим векнама

У зимска јутра на нашем сату
кад седам пута наковањ звекне
пошаље мама мене и тату
по две велике румене векне.


А кад руменке загреју шаке
и мирис хлеба топли шал свије,
ко  врели кестен корица прсне
и носић векне у длан се скрије.


Свака је векна печено прасе
па путем грицкам носиће меке,
њушкице топле што слатко красе
образе сјајне румене векне.


Кад се вратимо с ињем у коси
У кући строго запита мама:
- Ко то у џепу мишеве носи
Што векне гризу по улицама?





Драган Лукић
 ФИФИ

Овај час, овај час,

Један пас,

На узици од свиле,
са ноктима лила,
С машницом од тила,
пролази крај нас.

Једна жена стара
Са њим разговара:

-Фифи, гледај право.
-Фифи, дигни реп.
-Фифи, пази дрво.
-Фифи, ниси слеп.
-Фифи, машну пази.
-Фифи, лепо гази.
-Фифи, то не њуши.
-Фифи, горе уши.
-Фифи, ти знаш ко си.
-Фифи, не пркоси.
-Фифи, језик ниже.
-Фифи, ходи ближе.
-Фифи, не скакући.
-Фифи, сад ћеш кући.

Тако Фифи живи
На узици од свиле,
Са ноктима лила,
Са машном од тила.

Тако жена стара
Са њим разговара.
Тако овај час
Прођоше крај нас.
Image result for slike kuca fifi
izvor: svezadecu.biz















Драган Лукић
Мали гроф у трамвају 

Једна је жена
У трамвају
Дигла грају.

Чупкала је муф
И викала: -Уф!
Какав је то ред
Кад ту седи дед
И још не знам кој
А не синчић мој!

А синчић је млео
Као жрвањ бео:
-Мама, ја бих сео.
Мама, ја бих сео.

Устао је дед
Да не квари ред.
Синчић реко:-Оф!
И сео ко гроф.





Драган Лукић 
  Учитељу врати ми кликере

О, учитељу
Врати ми кликере.
Три каменца
Од камена
Из пламена
Лавине,
Са рамена мермер- планине, 
Тридесет дана глачана
И три стакленца
Обла,
Ко три коленца
На прсту,
Ко три бисера зрна, 
Ко очи срна;
И три сива оловца
Из џепа основца,
Од три мајстора ливена,
У води сребрној мивена.
Кад три каменца скакућу,
Кад три оловца зазвоне,
Све на свету потоне.
О учитељу,
Врати ми кликере.
У свакоме
По један дечак живи
И нису они криви
Што данас не знам.






Драган Лукић
Морнар

Једном сам негде  прочитао
Неки је морнар свашта знао: 

Умео је да голица кита,
Да облаке чита,
Да по суву броди,
Да дуби на води,
Да таласе јаши,
Да са бродом плаши,
Да ленгером пеца,
Да га воле деца,
Да са морем пева,
И у води зева,
Да острва нађе
И опази лађе
Само никад знао није
Где то риба воду пије.




Image result for slike mornar
dekoracije.info















Милан Мрдаљ
Чекалице и Чекани

На крај једне улице
стоје две девојчице,
око себе зверкају
ко да неког чекају.

На крај друге улице
трпћу мале окице,
два дечака, принца два, 
кренула па застала.

Пролазници гледају, 
једни друге питају:
"Да л ће сусрет заказан
стварно бити отказан?"

Изненада размак се
између две улица
смањи све до нулице,
право чудо деси се.

Дечаци, девојчице,
баш на углу срели се,
спојише се ручице, запеваше улице.






Бранко В. Радичевић 
Кад отац доручкује

То треба да се чује
кад отац доручкује.

На столу: пихтије, јаја,
одоше у два залогаја.

Уз то сланина, с луком.
Нестаде и она, с буком.

Паприка, љута љутељка,
остаде  само петељка.

На крају, ал’ не често,
смаже и слатко тесто.

Ал’пре него што оде:
искапи бокал воде.

Тад скине капу са клина
и зграби свога сина.

Од загрљаја врућа
два дана тресе се кућа.




Ранко Симовић
Где је сунце ноћу

Где се Сунце
Ноћу скрива?

Шта ли ради?
Где потања?

Да ли спава?
Да ли сања?

Да ли му је
Ноћу  зима?

Да ли Сунце
Јорган има?

Је л’ му неко
Кревет дао?
Ко би знао?










Бранко Ћопић
Пјесма ђака првака

Збогом, бако, мили роде,
у школу ме јутрос воде,
тамо ће ме ваздан тући,
жив ти нећу доћи кући.
Збогом јагње свилоруно,
Чобан ти је погинуо.

Збогом краво, млијечна справо,
однио је шалу ђаво,
поздрави ми драго теле,
погинућу данас, веле,
последње ти шаљем збогом,
освети ме тврдим рогом.

Збогом, коњу ритајући,
настрадаћу читаући,
унапријед ми душа зебе,
више јахат нећу тебе,
дај помози страдалнику,
бјежаћемо чак у Лику.





Бранко Ћопић 
Болесник на три спрата

Нашега старог доктора Јана
телефон зове са Калемегдана:
„Докторе драги, хитно је врло,
имамо госта, боли га грло!“

„Имате госта?
Да није странац?“
„Право сте рекли. Јест.
Африканац!“

„Доћи ћу брзо, за један сат
кажите само, на који спрат?“
„На ком је спрату? Тешко је рећи,
боли га читав – други и трећи!“

Чудом се чуди наш доктор Јан:
„Какав болесник? Је л троспратан?“

„Докторе, јесте, то није варка,
зовемо, знате, из зоо-парка.
жирафу једну боли нам врат,
 а то је други-трећи спрат!“
izvor: zurnal24.si















Бранко Ћопић 
Пите

Пита чврка,
Пита џилитуша,
Пита гужвара,
Пита онако,
Пита Мисир-пита...

Пита зељаница,
Пита сирница,
Пита кромпируша
Пита дробуша,
Пита јајара...

Пита савијача,
Пита зазљевуша,
Пита бундевара,
Пита кајмакуша,
Пита базламача.

Ачак пита,
Ђул пита,
Луфт пита,
Шам-пита,
Крем-пита,
Лења пита

И питино дете!







Љубивоје Ршумовић 
У заседи иза петнаесте
Није рано да сазнамо сами
шта је оно лепо што нас мами
што нас тајно чека преко цесте
у заседи иза петнаесте.

Кад осетиш да ти срце лупа
као нека воденица глупа
шта је не знам али нешто јесте
у заседи иза петнаесте.

Па се очи нађу на мукама
заборавиш куда са рукама
нигде мира да се ноге сместе
у заседи иза петнаесте.

Никад није рано да се сазна
да је прва љубав непролазна
љубав чека пожурите где сте
у заседи иза петнаесте.





 Љубивоје Ршумовић
Доктор мачак

Миш је добио грип
Па је сео у џип 
И превалио пут дугачак
Да га прегледа доктор Мачак!

Доктор пацијента штипну,
Па цијент нешто зуцну,
Доктор му леђа пипну,
Затим га у чело куцну.

-Са моје тачке гледишта
Није ти ништа!

То каза
Па га смаза.



 Љубивоје Ршумовић 
ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ

Домовина се брани реком 
и рибом у води
и високом танком смреком 
што расте у слободи.

Домовина се брани цветом 
и пчелом у цвету
маком и сунцокретом
и птицом у лету.

Домовина се брани књигом
и песмом о небу
сестрином сузом и мајчином бригом
и оним брашном у хлебу. 

Домовина се брани лепотом
и чашћу и знањем
домовина се брани животом
и лепим васпитањем.





Љубивоје Ршумовић 
ИШЛИ СМО У АФРИКУ

Ишли смо у Африку

Да садимо паприку
Знате ону жуту
Фину али љуту

Једногрба камила

Одмах се помамила

За час се ту створила

И дебела горила

Онај мајмун са гране

Мисли то су банане

И зебра је видела

јако јој се свидела

Гризе гладни папагај

Мисли неко хоће фрај

Гледали смо жирафу

Мисли мезе уз кафу

Ни реч нису казали

Све су за час смазали

Ништа нису слутили

Па су се заљутили

Сад кука пола Африке

Због банатске паприке
Црвене и жуте
Фине али љуте.




 Љубивоје Ршумовић 
ПИТАЛА ДЕЦА

Питала деца 
Медведа Брунда
Откуд му лепа 
И топла бунда

Рекао медвед
То није бајка
Бунду ми децо
Родила мајка

Деца сад битку
С мамама воде
Траже по бунду 
Да им роде. 




Слободан Станишић
Игор и Марина


Иду шумом
Игор и Марина,
кад крај једног 
жбуна рузмарина,
чудно сваком
 ко туда корача,
стоји кућа-
цела од колача!

Игор приђе
једним кратким скоком,
а Марина
жмирну плавим оком.

Док грицнуше
свако са свог краја,
оде кућа 
у два залогаја.

Надланицом
обрисаше браде,
ни мрвина мрва 
не остаде.

Низ гране је 
ветар нити врзо:
"Ова прича
заврши се брзо..."



 Слободан Станишић

Кад сам с тобом шетао под руку

Кад сам с тобом шетао 
под руку
у школи су дигли
силну буку.

Викали су: ''Заљубљени!
Клинци! Срам их било,
уа, љубавници! ''

Сазнали су родитељи наши:
''Још су млади'', кажу,
''то нас плаши...''

А родбина брине своју бригу:
''Боље нек се прихвате
за књигу...''

Кружила су шапутања многа:
''Биће посла
ту за педагога...''

Закључак је наставничког већа:
''Очигледан утицај
пролећа...''

Рекао је тад директор школе:
''Оставите децу
нек се воле''

Кад си са мном шетала
под руку,
доживели тад смо силну
буку,
викала нам цела трећа смена :
''Муж и жена и мачка печена!''
izvor:  mojnet.com





 










 Слободан Станишић
Прође осми

Нисмо више, као некад,
гласни,
шалама се неки једва смеју,
загрљаји ни јаки,
ни страсни,
успомене попут перја веју.

Одлазимо.
Остају за нама,
мир часова и провере знања,
ситне среће засуте бригама,
изостанци, бољке, оправдања.

Остављамо парове и групе,
што путују у друга столећа,
урезане поруке у клупе,
сплет јесени,
зима и пролећа.

Остављамо строгост граматике,
ред правила, опита, система,
лаких стрепњи због математике,
историје и задатих 
тема.

Остављамо формуле и шеме,
брижном руком писане лекције,
скице, слике, дрхтања и треме,
игре, песме, глуму 
и секције.

Остављамо одморе сред кише,
на таблама обрисане мисли,
ђачке згоде
заборав већ брише,
дневници се под прашином стисли.

Остављамо екскурзије сјајне,
с љубавима првим, пуним бола,
прекривеним велом строге тајне,
док о њима прича
цела школа.

Одлазимо.
Говорили ми смо,
чим би распуст на школски праг стао:
-Збогом школо,
волели те нисмо!
А сад нам је, ипак, мало жао.

Шалама се неки
једва смеју,
загрљаји ни јаки, ни страсни,
успомене попут перја веју,
нисмо више, као некад,
 гласни... 


 Слободан Станишић
Принцес крофнеса на врху прашка

Негде недавно нежна
Принцес крофнеса,
што удобност своју
Диже у небеса,
Леже на душека девет
Мирисавих од прашка
И осети испод
Једно зрно грашка.

Крофнесу нежну ухвати
Вечерњи бес.
Како ће неиспавана
Сутра на плес?
Све мирно је, кроз прозор
Ветра ни дашка,
Послуга тражи а не налази
Зрно грашка.

Збуњено стоје даме,
Служавке, чувар,
Кад се појави принцес
Крофнесин кувар.
Са зрном није водио
Посебну борбу,
Нађе га зачас и скува 
Јаку чорбу.

Сви су сркали гласно
Чак и крофнеса,
Која је чувала линију
Због важног плеса.
Прилику своју
Грашково зрно осети
И опет побеже
Под онај душек девети.



 

 Слободан Станишић
Запис о ходу кроз прашуму

Синоћ сам шетао џунглом,
сине,
напорно, с мало драматике,
прегазих џемпере,
нове, фине,
па старе ципеле и патике.

Наједном,
избијем на неко брдо,
Ал срећом нема нигде зверки,
тај пропланак је,
верујем тврдо, 
гомила јакни и фармерки.

Угледам с брда страшан призор:
кревет прекривен
нејасном смешом,
под чарапама телевизор,
програмер затрпан
разним вешом.

Али, зачудо, мене не брине,
кроз ову џунглу прошао ко би.
Одговор прост је.
Гласи:
-Ти, сине!
Јер био сам у твојој соби.







 Слободан Станишић
Златник на образу

Шта човек ради своме лицу!
По глупостима бићу
чувен!...
Сатима цедим бубуљицу,
а после постанем 
сав
надувен.

Нећу тек тако 
да се 
предам.
Већ лепим вешто
фластера златник.
И није лоше...изгледам
као
у борби куршумом
докачен ратник.

Сутрадан...

Јесам ли 
низ ренде струган?
Враг је однео збиљу
и шалу!
Ко да сам ружним сном
изруган
-сто бубуљица
у огледалу!






Слободан Станишић
Неочекивани  излет чудне књиге

Поштанском се чудих жигу,
донесе ми, грешком, књигу.
Шарен омот, боје дуге,
вреди, видим, за три друге.
Одлучих се да је чувам
да прашину са ње дувам.
Не дам страна да јој шкрипне,
не дам ником да је пипне.
А та књига, моја лична
беше мало необична.

Певала је
и играла,
причала ми 
што је знала.
Откривала
игре нове,
снила са мном
тајне снове.

Многи су ме већ питали:
-Зар је нисте прочитали?
Одговором спремно хитам:
-Сама прича, шта да читам?
Не дам страна да јој шкрипне,
не дам ником да је пипне!
То је  књига моја лична
необична, несебична.

Најзад, кренем да је тражим.
Глава кисне, ноге влажим,
Кад, уморан већ од брига,
спазим је у друштву књига. 

Певала је 
и играла,
причала им 
што је знала.

Одлучим се, мисли јасних,
да је зграбим! Ал`закасних...
Дете неко, стаса вита,
одведе је! Зна да чита!
Оно?...Моју књигу личну?
Необичну, несебичну!

Откриће му 
нове тајне,
играће му
игре сјајне!

Поштанском се надам жигу,
донеће  ми нову књигу.
Лепу бар ко делић дуге
вредну бар ко пола друге...

Једног дана 
књига ћути,
напољу се 
време мути.
Усред ове
тихе згоде,
спакова се-
сама оде.

Чекао сам да се врати,
Причом да ми време скрати...
Немам другу да је чувам,
да прашину са ње дувам.
Зашто оде са полице?
Неће, ваљда, у скитнице?
сачекаћу док захладни,
вратиће се кад огладни.

Певаће ми 
и играће,
приче нове
она знаће.
откриће ми
нове тајне,
знаће опет
игре сјајне. 



 














1 коментар:

  1. Ако имате нешто слично за Св. Саву или Видовдан,...Праштајте.

    ОдговориИзбриши