ЗБИРКА БИГРАФИЈА КЊИЖЕВНИКА
БИГРАФИЈЕ ЗНАМЕНИТИХ ЛИЧНОСТИ
БИОГРАФИЈА ИВЕ АНДРИЋА
Из Википедије, слободне енциклопедије
Иво Андрић | |
---|---|
![]() Иво Андрић, нобеловац за књижевност |
|
Информације | |
Датум рођења | 9. октобар 1892. |
Место рођења | Долац код Травника![]() |
Датум смрти | 13. март 1975. |
Место смрти | ![]() |
Дела | |
Најважнија дела | „На Дрини ћуприја“ „Проклета авлија“ „О причи и причању“ „Омерпаша Латас“ |
Награде | ![]() ![]() |
Живот
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.
Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га је затекао Први светски рат.
По избијању рата вратио се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га је ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.
По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[1] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ итд.
У јуну 1924. године у Грацу одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.
У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939). По избијању Другог светског рата, због неслагања са властима у Београду поднео је оставку на место амбасадора и вратио се у Београд. За време Другог светског рата живео је повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу), не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време написао је своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. У периоду од 1944. до 1954. обављао је више друштвених функција, што је забележено у књизи „Ангажовани Андрић 1944-1954“.[2] Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“. Оженио се 1958. године Милицом Бабић-Јовановић (1909-1968).
Добрица Ћосић у својој књизи Пишчеви записи 1969—1980. препричава, на сто осамдесет шестој страници, свој „последњи значајнији разговор“ са Андрићем и цитира га: „У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине...“
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.
Књижевни рад
Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у Босанској вили 1911[3]. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“)[3]. Прву књигу стихова у прози - „Ex Ponto“ - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године[4]. Све Андрићеве лирске песме које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа“.Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.
У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је деломично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан, Андрићев земљак из средње Босне, сматра да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.
Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор користи српски екавски, а ликови - често фратри - говоре неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па је та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.
Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском плану. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби - углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.
Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, радња осталих дела углавном је смештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.
Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи“; по другима, Андрић је аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).
Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. века. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.
Андрић о уметности
Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом и приповетка Аска и вук.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболозован је уметнички нагон човеков као „инстиктиван отпор против смрти и нестајања“ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота“. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.
- Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји“, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања“, створен за један лепши и трајнији живот.
- Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице“.
- Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.
- Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.
- По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота“. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...“
- Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње“. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини“.
- Пружајући „задовољство без патње и добро без зла“, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.
Уметнички поступак Иве Андрића
Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској савременој књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и нејасни импулс у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалнх нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у нашој савременој књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја такозваног филозофског реализма.
Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Све се код њега изражава мирним и природним казивањем и његов стил заиста има „непомућеност кристала“. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска, односно хрватска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.
Дела
- Ex ponto, стихови у прози, 1918.
- Немири, стихови у прози, 1920.
- Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
- Мост на Жепи, 1925.
- Аникина времена, 1931.
- Португал, зелена земља, путописи 1931.
- Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
- Разговор са Гојом, есеј 1936.
- На Дрини ћуприја, роман 1945.
- Деца, збирка приповедака.
- Госпођица, роман 1945.
- Травничка хроника, роман 1945.
- На Невском проспекту, 1946.
- На камену, у Почитељу,
- Прича о везировом слону, 1948.
- Проклета авлија, новела 1954.
- Игра 1956.
- О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
- Јелена жена које нема, роман 1963.
- Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно 1977.
- Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.
- На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно
- Знакови поред пута, књига објављена постхумно
- Свеске, књига објављена постхумно
Биографија са сајта "Задужбине Иве Андрића"
|
![]() |
U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travnik
![]() ![]() ![]()
Dobivši
stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić
oktobra meseca 1912. godine započinje
studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog
sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje
salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od
koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji
Matoš.
![]()
Na
![]()
Po
izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu
gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog
ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u
Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvat
![]()
Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupov
![]()
S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u
![]() ![]()
Diplomatska
karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog
aprila izdato je saopštenje da je
Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i
izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić
stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje
akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci
okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić
interveniše kod nemačkih vlasti da se
zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u
Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge
kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim
okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku
tokom 1940. godine. U rano proleće 1941.
godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku:
„...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i
imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i
što pre povučen sa sadašnjeg
položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25.
marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje
potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila,
Andrić sa osobljem P
![]()
Prve
posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i
potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i
većnik
III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u
Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim,
objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova
o Vuku Karadžiću
i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o
kmetu Simanu“. Narednih
nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim
poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član
različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku,
Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće
tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“,
„Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član
Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o
srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju
, a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine.
Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju -
![]()
„Za
epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje
zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.
![]() ![]() ![]() ![]()
Sledećih
nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na
najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i
on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju.
Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih
stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar
balkanskog karakazana.
|
Нема коментара:
Постави коментар