ЗБИРКА БИГРАФИЈА КЊИЖЕВНИКА
БИГРАФИЈЕ ЗНАМЕНИТИХ ЛИЧНОСТИ
БИОГРАФИЈА ИВЕ АНДРИЋА
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Иво Андрић | |
|---|---|
 Иво Андрић, нобеловац за књижевност |
|
| Информације | |
| Датум рођења | 9. октобар 1892. |
| Место рођења | Долац код Травника Аустроугарска |
| Датум смрти | 13. март 1975. |
| Место смрти |  Београд, Југославија |
| Дела | |
| Најважнија дела | „На Дрини ћуприја“ „Проклета авлија“ „О причи и причању“ „Омерпаша Латас“ |
| Награде |  Нобелова награда за књижевност Орден јунака социјалистичког рада |
Живот
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га је затекао Први светски рат.
По избијању рата вратио се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га је ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.
По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[1] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ итд.
У јуну 1924. године у Грацу одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.
У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939). По избијању Другог светског рата, због неслагања са властима у Београду поднео је оставку на место амбасадора и вратио се у Београд. За време Другог светског рата живео је повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу), не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време написао је своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. У периоду од 1944. до 1954. обављао је више друштвених функција, што је забележено у књизи „Ангажовани Андрић 1944-1954“.[2] Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“. Оженио се 1958. године Милицом Бабић-Јовановић (1909-1968).
Добрица Ћосић у својој књизи Пишчеви записи 1969—1980. препричава, на сто осамдесет шестој страници, свој „последњи значајнији разговор“ са Андрићем и цитира га: „У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине...“
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.
Књижевни рад
Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у Босанској вили 1911[3]. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“)[3]. Прву књигу стихова у прози - „Ex Ponto“ - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године[4]. Све Андрићеве лирске песме које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа“.
У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је деломично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан, Андрићев земљак из средње Босне, сматра да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.
Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор користи српски екавски, а ликови - често фратри - говоре неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па је та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.
Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском плану. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби - углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.
Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, радња осталих дела углавном је смештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.
Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи“; по другима, Андрић је аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).
Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. века. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.
Андрић о уметности
Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболозован је уметнички нагон човеков као „инстиктиван отпор против смрти и нестајања“ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота“. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.
- Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји“, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања“, створен за један лепши и трајнији живот.
- Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице“.
- Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.
- Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.
- По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота“. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...“
- Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње“. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини“.
- Пружајући „задовољство без патње и добро без зла“, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.
Уметнички поступак Иве Андрића
Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској савременој књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и нејасни импулс у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалнх нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у нашој савременој књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја такозваног филозофског реализма.
Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Све се код њега изражава мирним и природним казивањем и његов стил заиста има „непомућеност кристала“. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска, односно хрватска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.
Дела
- Ex ponto, стихови у прози, 1918.
- Немири, стихови у прози, 1920.
- Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
- Мост на Жепи, 1925.
- Аникина времена, 1931.
- Португал, зелена земља, путописи 1931.
- Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
- Разговор са Гојом, есеј 1936.
- На Дрини ћуприја, роман 1945.
- Деца, збирка приповедака.
- Госпођица, роман 1945.
- Травничка хроника, роман 1945.
- На Невском проспекту, 1946.
- На камену, у Почитељу,
- Прича о везировом слону, 1948.
- Проклета авлија, новела 1954.
- Игра 1956.
- О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.
- Јелена жена које нема, роман 1963.
- Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно 1977.
- Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.
- На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно
- Знакови поред пута, књига објављена постхумно
- Свеске, књига објављена постхумно
Биографија са сајта "Задужбине Иве Андрића"
|
 |
U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travnik
 u,
pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan,
sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine
Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac
rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u
gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva
porodica
decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se
tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom,
članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi
piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve,
podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao
dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga
jedinca da je
na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik
u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno
drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke
stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a
potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine
upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju
školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše  poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog
pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.
Dobivši
stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić
oktobra meseca 1912. godine započinje
studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog
sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje
salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od
koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji
Matoš.
 Naredne
godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i
književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen
osetljivim plućima, često
boluje od upala. Obraća se za pomoć svom
gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće
godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u
Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje
kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše
refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo
hrvatskih
književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u
prozi u panorami Hrvatska mlada lirika.
Na
Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom
atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda,
Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov:
zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište
istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula,
austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u
mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati
do marta 1915. godine. Među zidovima marburške
tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.
Po
izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu
gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog
ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u
Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvat
 ske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom
Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto
biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa
predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske
monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca. U danima
koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju,
Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena
i poziva na jedinstvo i razum.
Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupov
 ića
i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u
Ministarstvu vera u Beogradu.
Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd
ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu
prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom
Miličićem i drugim piscima
koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već
početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku
karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački
izdavač Kugli objavljuje novu
zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“.
S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u
 Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“
i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u
Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu
otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između
mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata,
Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na
Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove
godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od
kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u
kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u
Bosni pod uticajem turske vladavine.
Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se
vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi
u Beograd u Političko odelenje Ministarstva
inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u
izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već
objavljenih
u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski
bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine
1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i
umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“
i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula
Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine,
tri meseca
provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu:
gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj
biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući
istorijsku građu o Bosni s početka
devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine
premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“.
Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar
stalne delegacije Kraljevine
Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje
esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U
Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča
ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena
zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“,
„Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća
se u
Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih
poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku
„Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine,
14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i
odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike:
„...Ne bih nikada mogao
učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi
principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato
što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To
nije moje verovanje od juče nego od moje prve
mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne
menjaju“. Sledeće godine unapređen je za
savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva
inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu
knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“
i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u
novembru mesecu 1937. godine biva
imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova.
Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden
velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije
časti. Iako okupiran
diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine
objavljuje priče „Trup“
i „Likovi“, a iste godine u Beču,
prikupljajući građu o konzulskim vremenima u
Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se
prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića.
Diplomatska
karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog
aprila izdato je saopštenje da je
Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i
izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić
stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje
akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci
okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić
interveniše kod nemačkih vlasti da se
zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u
Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge
kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim
okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku
tokom 1940. godine. U rano proleće 1941.
godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku:
„...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i
imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i
što pre povučen sa sadašnjeg
položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25.
marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje
potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila,
Andrić sa osobljem P
 oslanstva
napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u
bezbedniju
Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i
njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca
biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u
Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod
advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel
srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Odbija, takođe, da Srpska književna zadruga za vreme dok „narod pati i strada“ objavi njegove pripovetke. U tišini svoje
iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko
meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.
Prve
posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i
potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i
većnik
III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u
Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim,
objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova
o Vuku Karadžiću
i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o
kmetu Simanu“. Narednih
nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim
poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član
različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku,
Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće
tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“,
„Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član
Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o
srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju
, a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine.
Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju -
 Milicom
Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada
Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u
Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“,
„U zavadi sa svetom“ i
jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni
tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“.
„Za
epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje
zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.
 Besedom „O priči i pričanju“
u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961.
godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela
prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja
nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i
njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako
odbija mnoge pozive, tih godina Andrić
boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu.
Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom
fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama
pomoći bibliotekama i daje novac u
humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih
izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije)
izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine
boravi u Poljskoj gde u
Krakovu biva promovisan za počasnog doktora
Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige
neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968.
godine Andrićeva žena Milica umire u
porodičnoj kući u Herceg Novom.
Sledećih
nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na
najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i
on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju.
Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih
stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar
balkanskog karakazana.
|
Нема коментара:
Постави коментар